Кнегиња Љубица Обреновић

Кнегиња Љубица Обреновић, девојачко Вукомановић, рођена је у Срезојевцима 3/14. јануара 1785. године од оца Радосава и мајке Марије.
Уочи удаје Љубица је "била највиђенија међу девојкама из све околине". У њу се загледао годину или две пре избијања Устанка брат по мајци Милана Обреновића, Милош Теодоровић Обреновић потоњи српски кнез.
Напуштајући свог зета Саву, можда 1802. или 1803. године, пре него што се коначно доселио код полубрата Милана, Милош је преко Прањана, на путу за Брусницу, прошао кроз Срезојевце. На једном од срезојевачких потока угледао је Љубицу и мајку, које су белиле платно. "Тада ми је било прошло 20 година, а још сам био као девојка. Чим видех Љубицу, осташе ми очи на њој. Она и мајка јој, опазише мене, изађоше из воде, и спустише скуте. Ја прегазих воду, и на другом брегу, седох обувати се. Ошљарио сам ваљда читав сахат, само да дуже гледам Љубицу. Е, чиниш `волико, јест била лепа за чудо."
Кад му је полубрат Милан поверио да за његове трговачке потребе лучи стоку Милош је учестало навраћао у Срезојевце, код Вукомановића, не би ли поново угледао Љубицу. Његов друг у калаужењу стоке Турчин Ћор-Зука проникао је у Милошеву тајну и овај му је признао да је заволео Љубицу. Турчин је потом преузео на себе да убеди Милана да испроси Љубицу од Вукомановића.
Питање Милошеве женидбе поставило се поново тек после избијања Првог устанка. Из кнежеве приче сазнајемо да је војвода Милан испросио Љубицу и довео је у њихов дом. "Кад сам се ожено било ми је око 24 године."
Милош и Љубица узели су се у пролеће 1804. године. Милан је позвао Карађорђа да кумује највероватније, у време освајања Рудника 18. марта 1804. године.
Кнез Милош је са Љубицом имао осморо деце, четворо мушких и исто толико женских. Родитеље су надживела само два детета, син Михаило и кћи Петрија, а Јелисавета мајку.
Због убиства које је починила над Петријом, једном од љубавница кнеза Милоша, једно време живела је одвојено од њега, и чак је у време напада на кнеза Милоша отворено стајала на страни опозиције. С друге стране, по Милошевом одласку из Србије 1839. године, учествовала је у покретима за повратак свог мужа у земљу.
Од свих Обреновића који су били протерани из земље, Љубица се последња повукла покушавајући до последњег часа да спасе династију. Утучена више од једа и туге над судбином своје породице него од болести, умире у Новом Саду 14/26 маја 1843. године. Сахрањена је у манастиру Крушедолу.