Кнез Милош Обреновић (1783-1860) владао је Србијом од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године. Био је велики државник и дипломата. Један је од најзаслужнијих за добар политички статус Србије у Европи.
Милошево презиме је било Теодоровић (по оцу Теодору Михајловићу). Презиме Обреновић преузео је од рудничких Обреновића, односно његове браће по мајци Јакова и Милана Обреновића. За то је био најзаслужнији Милан, који је као истакнути војвода, имао велики углед у народу. Уз њега је Милош прошао кроз готово све битке у Првом српском устанку. Управа и одбрана Ужичке нахије је била поверена управо њему.
После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао оборкнез Рудничке, а затим Пожешке и Крагујевачке нахије.
Године 1815, 23. априла Милош је стао на чело Другог српског устанка, који је подигао у Такову. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Тако је 25. октобра 1815. године склопио усмени договор са Али-пашом о мешовитој српско-турској управи у Београдском пашалуку. Договор је уређен посебним ферманом, којим је Србија и званично добила неколико значајних повластица.
Упорном дипломатијом и уз много политичког такта, Милош је 1830. задобио посебан султанов акт о делимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозвани Хатишериф. Посебним бератом Милошу је било признато наследно кнежевско достојанство.
Иако је сам био неписмен, кнез је добро осећао потребе новог времена. Захваљујући њему, српски младићи су почели да се школују у Русији, Угарској, Аустрији и Немачкој, док су, по кнежевом позиву, у Србију стали да долазе лекари, професори, инжењери. Привреда целе земље се унапређује, тако што се нови становници шаљу у опустеле области и за то добијају званичне пореске олакшице.
Године 1835. успостављен је први Устав српске модерне државе, познатији као "Сретењски устав". Устав је брзо суспендован јер није одговарао великим силама Русији, Аустрији и Турској. На место њега. године 1838. је донет један хатишериф, назван "Турски устав". Овим уставом успоставља се Совјет.
Са таквом поделом власти, Милош 1. јуна 1839. године абдицира и напушта земљу. Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу.
Михаилова владавина је била краткога века. Убрзо је од стране Уставобранитеља бива прогнан из земље. На његово место су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра, који је владао до 1858. године.
Након деветнаест година изгнанства, Милош се вратио у Србију и започео своју другу краткотрајну владавину. Умире 26. септембра 1860. године. Сахрањен је у Саборној цркви у Београду.
Милошево презиме је било Теодоровић (по оцу Теодору Михајловићу). Презиме Обреновић преузео је од рудничких Обреновића, односно његове браће по мајци Јакова и Милана Обреновића. За то је био најзаслужнији Милан, који је као истакнути војвода, имао велики углед у народу. Уз њега је Милош прошао кроз готово све битке у Првом српском устанку. Управа и одбрана Ужичке нахије је била поверена управо њему.
После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао оборкнез Рудничке, а затим Пожешке и Крагујевачке нахије.
Године 1815, 23. априла Милош је стао на чело Другог српског устанка, који је подигао у Такову. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Тако је 25. октобра 1815. године склопио усмени договор са Али-пашом о мешовитој српско-турској управи у Београдском пашалуку. Договор је уређен посебним ферманом, којим је Србија и званично добила неколико значајних повластица.
Упорном дипломатијом и уз много политичког такта, Милош је 1830. задобио посебан султанов акт о делимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозвани Хатишериф. Посебним бератом Милошу је било признато наследно кнежевско достојанство.
Иако је сам био неписмен, кнез је добро осећао потребе новог времена. Захваљујући њему, српски младићи су почели да се школују у Русији, Угарској, Аустрији и Немачкој, док су, по кнежевом позиву, у Србију стали да долазе лекари, професори, инжењери. Привреда целе земље се унапређује, тако што се нови становници шаљу у опустеле области и за то добијају званичне пореске олакшице.
Године 1835. успостављен је први Устав српске модерне државе, познатији као "Сретењски устав". Устав је брзо суспендован јер није одговарао великим силама Русији, Аустрији и Турској. На место њега. године 1838. је донет један хатишериф, назван "Турски устав". Овим уставом успоставља се Совјет.
Са таквом поделом власти, Милош 1. јуна 1839. године абдицира и напушта земљу. Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу.
Михаилова владавина је била краткога века. Убрзо је од стране Уставобранитеља бива прогнан из земље. На његово место су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра, који је владао до 1858. године.
Након деветнаест година изгнанства, Милош се вратио у Србију и започео своју другу краткотрајну владавину. Умире 26. септембра 1860. године. Сахрањен је у Саборној цркви у Београду.
Нема коментара:
Постави коментар