Потомци краља Милана Обреновића

СРПСКИ ПРИНЦ МАР-ЕМЕ ПАНКА ОБРЕНОВИЋ, УНУК КРАЉА МИЛАНА

ОБРЕНОВИЋИ НЕ БИ СТВОРИЛИ ЈУГОСЛАВИЈУ, ВЕЋ ВЕЛИКУ СРБИЈУ

За "Погледе" говори принц Панка Обреновић, једини мушки потомак династије Обреновића

РАЗГОВАРАО: Драган ПАЈОВИЋ (Париз)

Кад ме је госпођа Копт-Дикастел, за вечером, упитала шта је са Храмом Св. Саве у Београду, почео сам да упознајем Панку ОБРЕНОВИЋА.
Изданак велике српске владарске фамилије најскромније је повезао и ангажовао велики број својих француских и светских пријатеља и познаника не само ради помоћи незбринутима и деци широм света, већ и у подизању и очувању српске културе, а и у свакодневној хуманитарној помоћи током протеклог рата и данас (храна, одећа, новац...).
"Крв није вода" је све што сам чуо на српском од Панке, али су његове акције, мисли и тежње српскије од оних изречених на нашем матерњем језику.
ПОГЛЕДИ: Лист одикован Орденом ратног крста-споменице 1941-1945, по аманету Краља Петра Другог Карађорђевића, по први пут на својим страницама даје реч и једном ОБРЕНОВИЋУ. Представите се нашим читаоцима.
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Ја сам европски грађанин. Школовао сам се у Европи и САД-у. Студирао сам примењену уметност и вишу школу за комуникације, а истовремено сам, као специјални васпитач, пратио предаваља за оснивање школе-атељеа за хендикепирану децу. Такође, у Француској и Швајцарској сам завршио више школе за социјално-културног аниматора. Моје се професионално интересовање највише односи на децу, омладину, а и старије у домену културе, кроз социјалну подршку и забаву.
На незаобилазно питање о пореклу, рећи ћу вам да је мој отац Стефан Милан Обреновић, син Краља Милана Обреновића и Артемисије Христић-Јоаниди. Мој отац је завршио артиљеријску школу у Сомиру, а живео је у Француској, Швајцарској и САД-у. Много је учинио добровољним хуманитарним радом за афричке земље, што је својевремено била новина. Много смо путовали по земљама црне Африке и отуда и све моје везе са тим делом света (Кенија, Нигерија, Обала Слоноваче, Бурунди...).
ПОГЛЕДИ: Рекли сте нам, на почетку разговора, да вам је историјско наслеђе тешко?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Да, тешко је, јер се од распада Југославије интересовање за прошлост враћа и нормално да у том открићу прошлости људи проналазе монархе, високе световне личности, итд. И Обреновићи припадају тој плејади која је стварала историју Србије. И ја се лично све више сусрећем са људима чија питања иду у смислу: па зашто се не ангажујете? То носи посебну тежину. Мој деда, отац, а и ја данас, одлучили смо да се повучемо и не учествујемо у династичкој полемици из хуманих, а и легитимних разлога, у односу на промене у једној земљи која се преобратила из националне државе у конфедерацију, а потом и у федерацију. Преобратила из Србије у Југославију, у којој се ми више не препознајемо. Иако Обреновићи и даље поседују историјски импакт у Србији, на политичком плану, ми у Југославији немамо места. Налазимо да би наша улога била превазиђена. А још мање желимо, да попут многих источноевропских монарха или принчева наследника, играмо улогу изгнаника. Ми смо наследници српске историје и круне, али не и престола. Наш интерес је да помогнемо Србији на обичан, људски начин, везама и нашим славним именом, али без рекламе. Учинили смо то на плану института, фондација, школа, болница и домова за сирочад и незбринуте и са тим акцијама су упознати извесни лекари и свештена лица у Србији и то је довољно. И никада ништа није директно урађено, већ под позајмљеним именима, јер је одувек у мојој фамилији постојао страх злоупотребе од стране власти. Још и за време Тита, а и касније, све до данас.
ПОГЛЕДИ: Шта за вас представља Југославија?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: За моју фамилију, Југославија је силом створена творевина од стране Карађорђевића, који нису успоставили дијалог са другим јужнословенским народима. Обреновићи су, насупрот, тежили, остварењу великог српског јединства, дипломатијом, попут Немањића. Карађорђевићи су изабрали радикалније решење, узимање власти и наметање своје воље силом. А потом је и Тито наставио одржавање власти силом.
ПОГЛЕДИ: У чему се разликује ваше решење српског питања-уједињења од карађорђевићевског?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Наше уједињење би вероватно избегло укључење неких народа и територија. Обреновићи су тежили великој, стабилној српској држави повезаној са народима и земљама са којима имамо и историјских, културних, верских и политичких афинитета. Зато говорим о кохерентном и солидном уједињењу. Југославија је брзо постала и као таква творевина, морала је да нестане. Народи нису имали времена, и да су хтели, да се упознају и да завире у прошлост, што би им омогућило да се приближе.
ПОГЛЕДИ: Да ли сте икада били у Србији?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: За време Титове владавине нисмо имали права да ступимо на тле Србије. Наши адвокати су успели 1982. да добију дозволу за наш долазак. То је био и мој први сусрет са Србијом. Београд је предиван, личи на једно велико село у коме се сви познају и све се зна. Избегао сам контакте са властима и медијима, имао сам само сусрет са представницима Црвеног крста.
ПОГЛЕДИ: Како сте поднели последње ратне страхоте?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Било је врло тешко. Свуда око мене, а доста путујем по свету, људи су осуђивали - највише Србе. Без покушаја анализе сукоба. Мој одговор је увек био једноставан: како можете да осуђујете цео један народ? Говорили су ми да су Срби нацисти! Питао сам да ли су и српска новорођенчад, старци и хендикепирани нацисти?

Извор: Мар Еме Панка Обреновић (интервју), "Обреновићи не би створили Југославију већ Велику Србију", разговор водио Драган Пајовић, Погледи, број 211, година XVII, Крагујевац, 1. фебруар - 1. март 1998, стр. 11-13.

Обреновићи данас

На основу поузданих доказа, утврђене су крвне везе владарских Обреновића са итекако живим потомцима. Те родбинске везе оверене су са више судских решења П1.бр.355/03, П1.бр.344/04 и.т.д., супротно тврдњама званичне историје, која нас је учила да ни један потомак Обреновића од 1903. више не постоји!
Господар Обрен Мартиновић (?-1777) (по њему чланови Краљевске Династије Обреновић носе презиме) у браку са Вишњом Урошевић, родом из Горње Трепче добија два сина: господара Јакова Обреновића (1767-1817) и господара а потом потврђеног војводу Милана Обреновића (1770-1810), као и кћер Стану (1773-?) удату Николић.
Још као мали дечак, Јаков са својим братом и сестром остаје без оца, а мајка му се између 1779. и 1781. године преудаје за Теодора Михајловића из Горње Добриње, са којим у браку добија родоначелника Краљевске Династије Обреновић кнеза Милоша (1783-1860), Јована (1786-1850) и Јеврема (1790-1856) прадеду последњег потомка Краљевске лозе – блаженопочившег Краља Александра Обреновића. За то време на своме заједничком имању у Брусници остају Јаков и Милан и старање о њима преузима њихов стриц Иван Мартиновић. Ни други Вишњин брак није био дугог века па тако она остаје без мужа, јер Теодор умире 1802. године. Годину дана по његовој смрти Јаков одлази у Горњу Добрињу и са собом доводи у Брусницу мајку са своја три полубрата. Види се то и из казивања кнеза Милоша које је записао Милан Ђ. Милићевић: “На годину дана дође брат наш Јаков из Бруснице, узме матер и нас све троје деце и одведе к себи у Брусницу”. Имања господара Обрена наследили су његови синови – господар Јаков и војвода Милан. Доста дуго, живели су као заједничка породична задруга. То се види и по спомињању у писмима Христифора, сина војводе Милана, свом стрицу Јакову, кога ословљава са “господин” што указује да је Јаков у породици Обреновића имао посебно угледан положај, статус старешине. Захваљујући трговини стоке, а нарочито Милановој способности да са лакоћом увећа своје поседе, Руднички Обреновићи су за врло кратко време постигли статус једне од најугледнијих породица рудничко-таковског краја.
Господар Јаков Обреновић у браку са Ђурђијом (?-1847) добија синове: Самуила, Петра и Ђорђа (Ђоку), као и кћери Мирјану, Дмитру и Ружу. Самуило Јаковљевић је био најстарије дете Јакова и Ђурђије.
Петар Јаковљевић је друго дете Јакова и Ђурђије, и погинуо је или је умро 1813. односно 1817. године . О њему постоји најмање података. Његов гроб се налази у Семедражу, из чега се може предпоставити да је ту погинуо у време пропасти Устанка. Петар се помиње у једној “Читуљи” династије Обреновић која се чува у манастиру Враћевшници.
Ђорђе-Ђока Јаковљевић је рођен 1799. а умро 1849. године у Брусници. Био је најмлађи син Јакова и Ђурђије. У време великог превирања у Србији, око хиљаду побуњеника се окупио у Брусници маја 1839 године, у знак подршке Кнезу Милошу, са којим су ратовали у оба српска устанка и с којим су одржавали живе везе од завршетка другог устанка. Одабрани су делегати који су отишли да посете кнеза. После разговора, одлучено је да се одустане од буне. Тома Вучић Перишић наредио је да се похапске сви угледнији учесници брусничке буне. Међу њима су били господар Јован Обреновић и Ђока Јаковљевић. Сви ухапшени провели су у затвору по четири месеца, па им је суђено. Ђока Јаковљевић ослобођен је као невин, док је Јован Обреновић као вођа буне осуђен на десет година заточења, и да буде лишен свих звања.
Ђока Јаковљевић је имао два сина Грујицу (1820-око1870) и Милоја (1826-око1888), као и две кћери Вишњу и Љубицу. У попису становништа за 1862/1863. годину јасно се види имовно стање Јаковљевића и богатство њихових поседа. Напомињем да је Грујица у попису уписан као Мартиновић (ред.бр.45), а његов брат Милоје (ред.бр.38) са презименом Јаковљевић.
Велики путописац Феликс Каниц у своме делу “Србија” је пролазећи кроз Брусницу 1888. године сусрео Милоја Јаковљeвића, и записао да је он “данашњи власник лепог имања, које је наследио после Миланове смрти, саградио је поред дрвене кућице у којој је некад живео Милош једну велику старешинску кућу која је издалека падала у очи”. (види Феликс Каниц, Србија, 489-490) Као што сте већ и видели Милоје Јаковљевић је у браку са Анђелијом (имао два сина: Антонија (1847-1880) и Марка (1852-1924) Марко је свој живот провео у Брусници. Остао је запамћен по псеудониму који је носио – Гроф од Такова, вераоватно у спомен славне прошлости његових предака. Исти такав назив носио је и наш блаженопочивши Краљ Милан Обреновић. Марко Јаковљевић који је био у браку са Јованком (1855-1928) је имао 6 синова: Милана, Милована, Станимира, Милоша, Љубомира и Ђоку, као и 5 кћери: Ђурђију, Ружу, Стаменку, Стану и Ангелину. Потомци Милана, Милована и Станимира Јаковљевића живе у свим крајевима бивше Југославије. Неки су се отиснули у свет и тамо основали своје породице.

Краљица Драга Обреновић

Краљица Драга Обреновић рођена је 23. септембра 1866. године у Горњем Милановцу у богатој породици Луњевица. Драгин отац, Пантелија Луњевица је био окружни начелник Горњег Милановаца, а мајка Анђелија домаћица. Деда јој је био Никола Милићевић Луњевица, један од устаничких првака и пријатељ Милоша Обреновића. Поред Драге, Анђелија и Панта су у браку имали још синове Никодија и Николу и ћерке Христину, Војку и Ану.
У својој деветој години, Драга је послата на школовање у Београд. Основу школу је завршила у Београду, затим и "Церманкин завод", односно "Женски завод". Ту је научила више страних језика, међу којима руски, француски и немачки језик. За време боравка у Београду, Драга се почела бавити писањем романа и приповедака, превођењем књига за новац. И поред тога што је отац водио доста рачуна о њој, као врло млада девојка је почела да зарађује за живот. Чак је објавила и неколико занимљивих прича за иностране часописе. Волела је да чита, а нарочито је волела да чита Стендала.
У Београду се први пут заљубила у студента Богдана Поповића, касније професора и теоретичара књижевности, који је од Драге био старији три године. Често су се састајали у клубу књижевника, где је Драга често навраћала. Међутим, жеље Драгиних родитеља одвешће је потпуно далеко од Поповића.
Чим је напунила шеснаесту годину, родитељи су почели да је спремају за удају. Рударски инжењер Светозар Машин је био добар познаник њеног оца, а уз то имао је и богато порекло. Светозар Машин је био петнаест година старији од Драге. Његов отац је био угледни лекар и служио је на двору код кнеза Михаила и краља Милана Обреновића. Драгин девер, а Светозаров брат, Александар Машин је касније био један од водећих завереника у њеној ликвидацији, а једно време је био и начелник генералштаба српске војске. Драга Машин је рекла Богдану Поповићу да ће се због родитељске присиле удати за Светозара, али да ту нема љубави, већ само користи.
Светозар и Драга су се венчали августа 1883. године у Саборној цркви у Београду. Драга је често одлазила на двор краља Милана Обреновића, који је био одличан пријатељ Светозара Машина. У браку са Светозаром Машином живела је три године, а затим је постала удовица.
По разводу краља Милана са краљицом Наталијом Обреновић 1888. године, краљица је купила дворац "Сашино" у бањском лечилишту Бијариц у Француској, који је добио име по њеном једином сину Александру Обреновићу. Краљица Наталија је на пут позвала и Драгу, да јој буде пратња и дворска госпођица. Млади краљ Александар је стигао у марту 1895. године у Бијариц. За то време, Драга се старала о уређењу и одржавању купалишне плаже у Бијарицу. Љубав Драге и Александра се родила баш на том месту, када је по наводима хроничара, Драга спасила будућег краља да се не удави. У Бијарицу су почели да се дописују, да се виђају и излазе заједно. Краљица Наталија се томе није противила јер је желела свог сина да спреми за могућу женидбу са неком принцезом високог ранга. Међутим, између њих се родила истинска љубав, много јача него што су то Наталија и Милан мислили. Александар је замолио Наталију да га остави самог са Драгом и да се врати у Београд, што је краљица Наталија и учинила. У почетку нико није имао против ове љубави, мислећи да је то само пролазна авантура. Краљ је наговарао Драгу да напусти службу код његове мајке и да ће се он новчано старати о њој и њеној фамилији. Драга Луњевица је остала у служби краљице Наталије све до 1897. године када се вратила у Београд.
Читаву Србију је узбунила вест коју је саопштио краљ Александар 8. јула 1900. да је испросио руку Драге Луњевице, унуке Николе Луњевице, борца у ратовима за ослобођење Србије.
Женидби се нарочито супроставио бивши краљ Милан, који је у знак протеста напустио Србију и отпутовао за Букурешт, па за Беч, где је наредне године и умро. Краљ се потпуно окренуо против оца, па је чак помиловао и радикале, који су лежали на робији због Ивандањског атентата на краља Милана. Краљ Александар је заказао венчање са Драгом Машин за 23. јул 1900. и позвао све добронамерне грађана да виде за краљицу праву Српкињу, означивши нову политике да се српски владари жене Српкињама, а не више иностраним принцезама. Краља Александра веома је обрадовала вест да ће кум на венчању бити сам до руски цар Николај II Романов.
На дан венчања, пред кућом Драге Машин појавили су се хиљаде грађана, који су носили њене слике и клицали јој. Поворка је кренула према Саборној цркви, где се требао обавити чин венчања. Свештеници су од раног јутра износили иконе, кандила и свеће. Краљ Александар се појавио тог јутра на венчању у војној униформи, са еполетама и одликовањима, а Драга Машин у венчаници од беле чипке са брилијантском дијадемом на глави. У цркви су чин венчања обавила два митрополита, епископи и двадесет шест архимандрита. Почасну пратњу су чинили официри српске војске, међу њима и Драгутин Димитријевић Апис, са чином капетана. После обављеног венчања, по излазу из цркве, народ је узвикивао: „Живео Краљ! Живела Краљица Драга!“
Није прошло ни годину дана од венчања краљевског пара, а већ 8. маја 1901. Краљ Александар је саопштио да је краљица Драга трудна и да ће Србија да добије потомка Обреновића. Пре самог објављивања, Драга се налазила у краљевском летњиковцу у Смедереву, када је стигао доктор Коле из Париза и саопштио јој да је у благословеном стању.
Међутим, све снове о наследнику је распршио угледни руски лекар Сњегирев, кога је заједно са професором Губаревом, по наговору краљице Наталије, у Србију послао Николај Романов да потврди налазе доктора Колеа. Конзилијум лекара је дошао у мају 1901. у Смедерево и прегледао Драгу. Налаз је био да трудноће нема, нити је икада и било. Оваква вест је запрепастила Александра, који је од ађутанта затражио пиштољ да убије гинекологе, јер је веровао да су они прекинули трудноћу. Као знак пажње према својој жени, он је издао заповест да се 4. коњички пук краља Милана од 23. маја зове "Коњички пук краљице Драге." Краљ се морао помирити са одлуком да трудноће није било и заједно са Драгом се вратио у Београд.
Група "официра" - завереника организовала је атентат на краља Александара и краљица Драгу Обреновић, са циљем да се на престо доведе Петар Караљорђевић. Као дан за почетак акције одређена је ноћ између 28. и 29. маја 1903, јер се тада у Двору налазила завереничка група на дужностима. Те вечери, краљ и краљица су се вратили са вечере код краљичине родбине и отшли на спавање. Завереничка акција је почела тачно десет минута после поноћи. Захваљујући завереницима у Двору, официри су брзо улетели у собу краља Александра и краљице Драге, али у кревету није било никог. На тоалетном сточићу су пронашли Драгин омиљени роман „La trahison“, окренут на 80. страни.
Официри су претражили целу собу, отварали ормане и превртали ствари, али нису успели да пронађи краља и краљицу. Пре самог чина проналажења скривеног краљевског пара, официри су заробили Драгину браћу, потпоручнике Николу и Никодија Луњевицу и одвели их у месну команду града, где их је по наређењу пуковника Машина, извео у једно двориште потпоручник Воја Танкосић и стрељао. Драгине сестре Ана, Војка и Христина су отпремљене на железничку станицу и послате за Минхен.
После већих натезања, завереници су довели краљевог ађутанта Лазу Петровића да открије где су се краљ и краљица сакрили. Тада су се у краљевској соби налазили поред Петровића и поручник Ђорђе Ристић, потпоручник Велимир Вемић и капетан Илија Радивојевић. Потпоручник Вемић је пронашао зарез на једним вратима и узвукнуо: „Секиру!“ „Ево врата!“ Коначно су се појавили иза скривених врата краљ и краљица у белим пиџамама, припијени једно уз друго.
Нишлија, капетан Михаило Ристић био је тај који је усмртио краља, па краљицу, која се на први пуцањ бацила да својим телом заштити краља. Потом су и остали завереници пуцали, празнили револвере и сабљама боли убијена тела, а онда су их бацили кроз прозор у двориште, одакле су их одвукли у оближњу приземну собу, где су припремљени за сахрану, која је обављена идуће ноћи, у цркви Светог Марка. У тренутку кад се овај атентат десио, било је тачно 3:50 минута изјутра.
Тела краља и краљице су стављена у лимене ковчеге и под највећом тајношћу превезена кочијама ка старом београдском гробљу. Кочије су стигле иза поноћи у цркви Светог Марка, опкољена војницима. Чину сахрањивања су присуствовала двојица завереника. Ковчези су спуштени, један поред другог, у гробницу краљеве бабе Анке Обреновић, која је заједно са кнезом Михаилом погинула у Кошутњаку 29. маја 1868.

Краљица Наталија Обреновић

Краљица Наталија Обреновић рођена је 2/14. маја 1859. године у Фиренци. Отац јој је био руски пуковник Петар Кешко, а мајка принцеза Пулхерија од Молдавије. За краља Милана се удала 5/17. октобра 1875. године и са њим је имала сина Александра рођеног следеће године. Велике разлике између супружника довеле су до њиховог мимоилажења. Док је Милан тражио ослонац у Аустро-угарској, дотле је Наталија била русофил. Наталијина хладноћа и Миланов темперамент одвеле су га у бројне љубавне авантуре, које су вређале Наталију. Постала је врло популарна због бриге и труда око рањеника за време рата са Бугарском 1885. године. Отворен и јаван сукоб са Миланом настао је 1886. године, поводом његове везе са госпођом Насос.
То је и довело до развода краља и краљице 1888. године. Брак је, показало се, разведен на нерегуларан начин, што је касније поништено. Милан је абдицирао 1889. године, а, као део његовог поравнања са владајућим радикалима и намесништвом, краљица Наталија је протерана из Србије 1. јуна 1891. године. До формалног, али не и суштинског помирења дошло је 1893, па су 1894. године поново примљени у краљевски дом.
За време владавине сина Александра, Наталија је покушала да му буде главни саветник. Залагала се за оријентацију на Русију и радикале, верујући да без њих неће бити политичке стабилности у Србији. Углавном је живела у Бијарицу у Француској, у вили званој Сашино. У Београд је дошла на дуже 1895, па 1897. године, када се опет сукобила са краљем Миланом. У њеном друштву се као дворска дама налазила Драга Луњевица, у коју се Александар дефинитивно заљубио.
Велико неслагање са сином донело је његово венчање са Драгом Луњевицом 1900. године. Највећи ударац доживела је 29. маја/11. јуна 1903. године, када је група официра , на зверски начин, непојмиво тадашњој Европи, убила Александра. После 1903. извесну утеху нашла је у друштву једне шпанске католичке породице, па је прешла у католичку веру и замонашила се. Умрла је 5. маја 1941. године у манастиру Сен Дени крај Париза и сахрањена на гробљу Ларди крај Париза. Њени мемоари се чувају у Ватикану и нису још увек објављени.
После мајског преврата 1903. године сва имовина породице Обреновић, која није незаконито одузета, припала је Наталији Обреновић. Постала је велики добротвор. Својим тестаментом велика имања у Србији завештала је Београдском универзитету и манастирима и црквама који су задужбине Обреновића. A један део у новцу и уметничким сликама одредила је живим потомцима Јакова Обреновића, брата кнеза Милоша Обреновића. Краљица Наталија је 1903. године желела да имовину у Србији поклони породици Јаковљевић, али они нису смели да то прихвате из страха од тадашње династије Карађорђевић, па је тако више од 7.700 хектара шуме дато Београдском универзитету. Садржина тестамента није позната и о томе постоје само нагађања. Оно што се са сигурношћу може рећи је да је сачуван лични дневник краљице Наталије. Уметнине се налазе по музејима и приватним колекцијама.

Кнегиња Јулија Обреновић

Кнегиња Јулија Обреновић, девојачко Хуњади де Кетељи, рођена је 26. августа 1831. године у Бечу. Кћер грофа Ференца Хуњадија и грофице Јулије Зичи де Зич ет Васонке, удала се 1. августа 1853. године за кнеза Михаила Обреновића, који је живео у Бечу као изгнани бивши српски кнез. До повратка на трон Србије кнез Михаило и Јулија живели су у Аустро-Угарској. Имали су имање Иванка на Дунаву, које је купио кнез Михаило. У браку нису имали деце.
После смрти кенза Михаила, кнегиња Јулија удала се за кнеза Карла Аренберга. Умрла је у Бечу, 19. фебруара 1919. године.

Кнегиња Љубица Обреновић

Кнегиња Љубица Обреновић, девојачко Вукомановић, рођена је у Срезојевцима 3/14. јануара 1785. године од оца Радосава и мајке Марије.
Уочи удаје Љубица је "била највиђенија међу девојкама из све околине". У њу се загледао годину или две пре избијања Устанка брат по мајци Милана Обреновића, Милош Теодоровић Обреновић потоњи српски кнез.
Напуштајући свог зета Саву, можда 1802. или 1803. године, пре него што се коначно доселио код полубрата Милана, Милош је преко Прањана, на путу за Брусницу, прошао кроз Срезојевце. На једном од срезојевачких потока угледао је Љубицу и мајку, које су белиле платно. "Тада ми је било прошло 20 година, а још сам био као девојка. Чим видех Љубицу, осташе ми очи на њој. Она и мајка јој, опазише мене, изађоше из воде, и спустише скуте. Ја прегазих воду, и на другом брегу, седох обувати се. Ошљарио сам ваљда читав сахат, само да дуже гледам Љубицу. Е, чиниш `волико, јест била лепа за чудо."
Кад му је полубрат Милан поверио да за његове трговачке потребе лучи стоку Милош је учестало навраћао у Срезојевце, код Вукомановића, не би ли поново угледао Љубицу. Његов друг у калаужењу стоке Турчин Ћор-Зука проникао је у Милошеву тајну и овај му је признао да је заволео Љубицу. Турчин је потом преузео на себе да убеди Милана да испроси Љубицу од Вукомановића.
Питање Милошеве женидбе поставило се поново тек после избијања Првог устанка. Из кнежеве приче сазнајемо да је војвода Милан испросио Љубицу и довео је у њихов дом. "Кад сам се ожено било ми је око 24 године."
Милош и Љубица узели су се у пролеће 1804. године. Милан је позвао Карађорђа да кумује највероватније, у време освајања Рудника 18. марта 1804. године.
Кнез Милош је са Љубицом имао осморо деце, четворо мушких и исто толико женских. Родитеље су надживела само два детета, син Михаило и кћи Петрија, а Јелисавета мајку.
Због убиства које је починила над Петријом, једном од љубавница кнеза Милоша, једно време живела је одвојено од њега, и чак је у време напада на кнеза Милоша отворено стајала на страни опозиције. С друге стране, по Милошевом одласку из Србије 1839. године, учествовала је у покретима за повратак свог мужа у земљу.
Од свих Обреновића који су били протерани из земље, Љубица се последња повукла покушавајући до последњег часа да спасе династију. Утучена више од једа и туге над судбином своје породице него од болести, умире у Новом Саду 14/26 маја 1843. године. Сахрањена је у манастиру Крушедолу.

Краљ Александар Обреновић

Краљ Александар Обреновић рођен је 2/14. августа 1876. године у Београду. Родио се у породилишту које је лично финансирао краљ Милан Обреновић. Васпитаван је у Србији, а за гувернере је имао Др Лазара Ђокића и генерала Јована Мишковића. Сву бригу о младом престолонаследнику искључиво је преузео на себе краљ Милан. Такође, о трошку оца млади краљевић је послат на школовање у Париз. Враћа се у Београд са непуних једанаест година 1887. године.
21. фебруара/6. марта 1889. године краљ Милан Обреновић абдикацијом препушта трон своме сину Александру, а од тога тренутка, на челу Србије требало је да до његовог пунолетства, буду наменици: Јован Ристић и генерали Јован Белимарковић и Коста Протић. Четири године након ступања на престо, Александар преузима власт од намесништва, потпомогнут својим оцем Миланом. У време када је краљ Александар извршио дворску револуцију, и тако преузео власт, око њега се налазила неколицина високих официра, међу којима и коњички пуковник Лазар Петровић, који ће касније постати његов лични ађутант, а краљ ће га унапредити у чин генерала. Протести министра су остали без резултата, док је краљ је понављао да је тако боље за све. Нову владу је саставио краљев бивши васпитач, др Лазар Докић, са неколико угледних радикала.
На прослави 500-те годишњице Косовског боја 1889. године у манастиру Жича, митрополит Михаил је миропомазао краља Александра, у присуству краљевских намесника, министара српске Владе и руског посланика Персијанија. Чин миропомазања био је изузетно свечан. Претходно је млади краљ присуствовао бденију у Лазаревој цркви у Крушевцу, положио темељац за споменик Косовским јунацима и на путу за Жичу свратио у манастир Љубостињу, где је приређен нарочити помен на гробу Царице Милице. Посебним законом је основано Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару, које је добило ослобађање од свих пореских дажбина.
Због веома тешког положаја српског становништва у границама Турске империје, краљ Александар је посетио Цариград у лето 1894. године, не би ли измолио неке политичке повластице српског живља у Турској. Негујући добре односе са Грчком, краљ Александар је у пролеће, по повратку из Цариграда, посетио и грчки двор. На том, путу, после неколико векова, посетио је Свету гору и Хиландар, коме је претила опасност да га Бугари преотму. Том приликом хиландарско браство је поклонио је краљу Мирослављево јеванђеље, оригиналну Немањину повељу манстиру и још неколико рукописа. Овом краљевом посетом и његовим великим новчаним прилозима, Хиландар је остао српски манастир.
У лето 1900. године, када су се краљ Милан и тадашњи председник владе др Владан Ђорђевић налазили ван Београда, краљ Александар је изненада објавио своју веридбу са Драгом Луњевица. Многи су се противили овоме браку, а Ђорђевићево министарство је поднело оставку. После неких недоумица код виших официра, краљ Александар их је окупио у Саборној цркви10. јула 1900. године на парастос страдалим жртвама у ратовима за ослобођење Србије и одржао им говор:
„Ја сам глава Дома Обреновића и ја први имам право и дужност да водим бригу о судбини и будућности Династије. Према томе мишљења мога оца у делу моје женидбе је споредна ствар и малог је значаја. То је главно шта мислим ја, а не мој отац. Мој отац није одговорио мојим жељама и ја сам га, као врховни командант, с тога справом разрешио дужности команданта активне војске.“
После објављене веридбе, уследила је краљева женидба 23. јула 1900. у Саборној Цркви у Београду. У спољној политици краљ се окренуо одмах Русији, пустивши претходно радикале из затвора оптужене за Ивањдански атентат. Услед таквих догађаја гроф Голуховски, иначе аустроугарски посланик у Бепграду, упутио је оштар протест. Нарочито велики проблеми за краља Александра настали су непостојећом трудноћом краљице Драге. На ово је први реаговао Царски двор у Петрограду и није желео да прими краља и краљицу у обећану посету.

Због све веће одбојности руског двора, краљ Александар је од јесени 1902. године настојао да се поново приближи Аустрији, а извесне кораке предузимао је и раније. Већ у јануару 1902. године краљ Александар је послао у Беч свог личног секрета Милоша Петронијевића с обећањем да ће питање свог наследника решити у споразуму са суседном монархијом, и то, по својој прилици, тако што ће посинити једног од потомака женске линије Обреновића, који живе у Аустро-Угарској. На то је оштро протествовао руски министар иностраних послова гроф Александар Ламздорф, у Нишу када је крајем 1902. дошао у посету краљу Александру.

У ноћи 29. маја/11. јуна 1903. године, група завереника, под руководством капетана Драгутина Димитријевића Аписа, извршила је преврат . Краљ Александар Обреновић и краљица Драга зверски су убијени у спаваћој соби, тела су им бачена преко прозора. Ове крваве и драматичне ноћи још су убијени: председник владе Димитрије Цинцар-Марковић, војни министар Милован Павловић, оба краљичина брата Никодије и Никола Луњевица. Капије Двора отворио је официр Петар Живковић.

Краљ Александар и краљица Драга почивају у крипти Храма Светог Марка у Београду.