Потомци краља Милана Обреновића

СРПСКИ ПРИНЦ МАР-ЕМЕ ПАНКА ОБРЕНОВИЋ, УНУК КРАЉА МИЛАНА

ОБРЕНОВИЋИ НЕ БИ СТВОРИЛИ ЈУГОСЛАВИЈУ, ВЕЋ ВЕЛИКУ СРБИЈУ

За "Погледе" говори принц Панка Обреновић, једини мушки потомак династије Обреновића

РАЗГОВАРАО: Драган ПАЈОВИЋ (Париз)

Кад ме је госпођа Копт-Дикастел, за вечером, упитала шта је са Храмом Св. Саве у Београду, почео сам да упознајем Панку ОБРЕНОВИЋА.
Изданак велике српске владарске фамилије најскромније је повезао и ангажовао велики број својих француских и светских пријатеља и познаника не само ради помоћи незбринутима и деци широм света, већ и у подизању и очувању српске културе, а и у свакодневној хуманитарној помоћи током протеклог рата и данас (храна, одећа, новац...).
"Крв није вода" је све што сам чуо на српском од Панке, али су његове акције, мисли и тежње српскије од оних изречених на нашем матерњем језику.
ПОГЛЕДИ: Лист одикован Орденом ратног крста-споменице 1941-1945, по аманету Краља Петра Другог Карађорђевића, по први пут на својим страницама даје реч и једном ОБРЕНОВИЋУ. Представите се нашим читаоцима.
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Ја сам европски грађанин. Школовао сам се у Европи и САД-у. Студирао сам примењену уметност и вишу школу за комуникације, а истовремено сам, као специјални васпитач, пратио предаваља за оснивање школе-атељеа за хендикепирану децу. Такође, у Француској и Швајцарској сам завршио више школе за социјално-културног аниматора. Моје се професионално интересовање највише односи на децу, омладину, а и старије у домену културе, кроз социјалну подршку и забаву.
На незаобилазно питање о пореклу, рећи ћу вам да је мој отац Стефан Милан Обреновић, син Краља Милана Обреновића и Артемисије Христић-Јоаниди. Мој отац је завршио артиљеријску школу у Сомиру, а живео је у Француској, Швајцарској и САД-у. Много је учинио добровољним хуманитарним радом за афричке земље, што је својевремено била новина. Много смо путовали по земљама црне Африке и отуда и све моје везе са тим делом света (Кенија, Нигерија, Обала Слоноваче, Бурунди...).
ПОГЛЕДИ: Рекли сте нам, на почетку разговора, да вам је историјско наслеђе тешко?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Да, тешко је, јер се од распада Југославије интересовање за прошлост враћа и нормално да у том открићу прошлости људи проналазе монархе, високе световне личности, итд. И Обреновићи припадају тој плејади која је стварала историју Србије. И ја се лично све више сусрећем са људима чија питања иду у смислу: па зашто се не ангажујете? То носи посебну тежину. Мој деда, отац, а и ја данас, одлучили смо да се повучемо и не учествујемо у династичкој полемици из хуманих, а и легитимних разлога, у односу на промене у једној земљи која се преобратила из националне државе у конфедерацију, а потом и у федерацију. Преобратила из Србије у Југославију, у којој се ми више не препознајемо. Иако Обреновићи и даље поседују историјски импакт у Србији, на политичком плану, ми у Југославији немамо места. Налазимо да би наша улога била превазиђена. А још мање желимо, да попут многих источноевропских монарха или принчева наследника, играмо улогу изгнаника. Ми смо наследници српске историје и круне, али не и престола. Наш интерес је да помогнемо Србији на обичан, људски начин, везама и нашим славним именом, али без рекламе. Учинили смо то на плану института, фондација, школа, болница и домова за сирочад и незбринуте и са тим акцијама су упознати извесни лекари и свештена лица у Србији и то је довољно. И никада ништа није директно урађено, већ под позајмљеним именима, јер је одувек у мојој фамилији постојао страх злоупотребе од стране власти. Још и за време Тита, а и касније, све до данас.
ПОГЛЕДИ: Шта за вас представља Југославија?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: За моју фамилију, Југославија је силом створена творевина од стране Карађорђевића, који нису успоставили дијалог са другим јужнословенским народима. Обреновићи су, насупрот, тежили, остварењу великог српског јединства, дипломатијом, попут Немањића. Карађорђевићи су изабрали радикалније решење, узимање власти и наметање своје воље силом. А потом је и Тито наставио одржавање власти силом.
ПОГЛЕДИ: У чему се разликује ваше решење српског питања-уједињења од карађорђевићевског?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Наше уједињење би вероватно избегло укључење неких народа и територија. Обреновићи су тежили великој, стабилној српској држави повезаној са народима и земљама са којима имамо и историјских, културних, верских и политичких афинитета. Зато говорим о кохерентном и солидном уједињењу. Југославија је брзо постала и као таква творевина, морала је да нестане. Народи нису имали времена, и да су хтели, да се упознају и да завире у прошлост, што би им омогућило да се приближе.
ПОГЛЕДИ: Да ли сте икада били у Србији?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: За време Титове владавине нисмо имали права да ступимо на тле Србије. Наши адвокати су успели 1982. да добију дозволу за наш долазак. То је био и мој први сусрет са Србијом. Београд је предиван, личи на једно велико село у коме се сви познају и све се зна. Избегао сам контакте са властима и медијима, имао сам само сусрет са представницима Црвеног крста.
ПОГЛЕДИ: Како сте поднели последње ратне страхоте?
ПРИНЦ ОБРЕНОВИЋ: Било је врло тешко. Свуда око мене, а доста путујем по свету, људи су осуђивали - највише Србе. Без покушаја анализе сукоба. Мој одговор је увек био једноставан: како можете да осуђујете цео један народ? Говорили су ми да су Срби нацисти! Питао сам да ли су и српска новорођенчад, старци и хендикепирани нацисти?

Извор: Мар Еме Панка Обреновић (интервју), "Обреновићи не би створили Југославију већ Велику Србију", разговор водио Драган Пајовић, Погледи, број 211, година XVII, Крагујевац, 1. фебруар - 1. март 1998, стр. 11-13.